Hormoni

Hormoni su produkti sekrecije endrokrinih žlezda organizma. Mogu se podeliti na hormone koji imaju regulatornu funkciju (metabolizam soli, vode, ugljenih hidrata, lipida i proteina), na hormone koji imaju ulogu u kontroli rasta i razvoja organizma, na hormone koji imaju integrativno svojstvo, što znači da više hormona deluje na regulisanje jedne funkcije ili jednog organa.

Međusobna povezanost nije karakteristična samo za endokrini, već i za nervni sistem. Lučenje hormona može da bude odgovor i na stanje gladi, infekcije, trauma, fiziološkog stresa i na proces (polne) reprodukcije.

Ineterakcija hormona sa receptorima:

Za većinu hormona, uključujući većinu proteinskih hormona, receptor je povezan sa membranom i ugrađen u plazmu membrane na površini ćelije. Interakcija hormona i receptora uobičajeno izaziva niz sekundarnih efekata u okviru citoplazme ćelije, često uključujući fosforilaciju ili defosforilaciju različitih citoplazmatičnih proteina, promene u propustljivosti jonskih kanala ili povećanje koncentracije intraćelijskih molekula koji se mogu ponašati kao sekundarni prenosioci (na primer ciklični AMP).

Za hormone kao što su steroidi ili hormoni tiroidne žlezde, njihovi receptori su smešteni intraćelijski u okviru citoplazme njihove ciljne ćelije. Da bi vezali svoje receptore ovi hormoni moraju da prođu ćelijsku membranu. Kombinovani hormon-receptor kompleks potom se pomera duž nuklearne membrane u jezgro ćelije, gde se vezuje za specifičnu DNA sekvencu, povećavajući ili neutrališući akciju određenih gena i utičući na proteinsku sintezu. Međutim, kao što se pokazalo nisu svi steroidni receptori locirani intraćelijski, neki su povezani sa ćelijskom membranom.

Važno je uzeti u obzir i formiranje efikasne koncentracije hormonsko-receptorskih kompleksa koja određuje nivo na kom je način prenosa ćelijskog signala aktiviran u reakciji na hormonski signal. Koncentracija hormonsko-receptorskog kompleksa se efikasno određuje na bazi tri faktora: